• +381 11 3440985 // +381 11 45 44 931
  • pokretzasvemojeljude@gmail.com
Радно време: пон, сре, пет 9-16h / уто, чет 12-19h

Знаменити Краљевчани: Др Дејан Жујовић - КРАЉЕВЧАНИН ДО КРАЈА ЖИВОТА

- Живот није бајка, нити филм који се заврши хепиендом. - У Краљеву се људи деле на оне који иду на Ибар и оне који иду на Мораву. - Медицина је била случајан избор осамнаестогодишњака који до тада није одлазио у болницу, нити знао шта значи бити доктор. - Места квалитетних младих људи који сваке године одлазе из Краљева попуњавају мање квалитетни, уз то прилично гладни и алави. - На београдским трговима и демонстрацијама више времена него у читаоници. - После протеста са модрицама, у Краљево са црним леђима. - Београђани су у тешко време могли да се одрекну свега, сем малог чина да ујутру попију шољицу нес кафе

Мало је Краљевчана који су тако нагло, и у кратком периоду, изазвали толико интересовање јавности као пулмолог др Дејан Жујовић. Иако би се, у време ванредне ситуације изазване пандемијом корона вируса, могло закључивати да су разлог стручни ставови везани за лечење оболелих повод је кристално јасно политичко опредељење и потврда да би, под одређеним условима, пристао да буде кандидат опозиције на наредним председничким изборима.
Ретки доласци у Краљево прилика су за подсећање на дане младости и време које се по много чему разликовало од данашњег, а последњи да осећања припадности средине из које је потекао подели са читаоцима Краљевског МагазИНа.
Ја сам рођени Краљевчанин и бићу Краљевчанин до краја живота, прве су речи др Жујовића који, као радничко дете, подсећа на време младости кад је више боравио и јео код комшија него у својој кући, не зато што се није имало него што је био то обичај. Било је то време кад су прве комшије делиле и добро и зло, а поверење које су имали једни у друге било довољно да се ни куће не закључавају.
Иако је отац радио на железници а мајка је, упркос томе што је дуго била без посла пре него је чак у Гокчаници ангажована као медицинска сестра, увек била присутна да спреми по нешто како би се другови почастили током свакодневних дружења. Свако од њих учвршћивало је пријатељство које траје до краја живота, а неко кумством подигнуто степеник више.  
- И тад је било неких разлика међу децом, али се на то није гледало као данас. Најбољи пријатељ је имао клавир у дневној соби, а ја нисам ни купатило у кући у којој смо до петнаесте године становали приватно. Нисам имао луксуз да се истуширам у својој кући, па смо викендом ишли у Ложионицу. Такво је било време. Моји другари су шетали неке добре патичице, а ја лепио по неку налепницу да бих имао добре. Није се подразумевало да мораш да будеш добар са њима, али је време показало да су то стварно прави пријатељи.
Град није био као овај данашњи. Слушали смо неку музику која је за Београдом каснила три четири године, а ниси могао да уђеш ни у један кафић да чујеш народњаке, јер то није постојало. Кад дође време студија покупиш се и одеш у Београд, и не осетиш се много дугачије од људи међу које си дошао. Само си дошао у мало већи град и мени је то било сасвим у реду, сем што нисам имао комшилук који ће да бди нада мном шта сам урадио у сваком тренутку.
Било је нешто што је данас неприхватљиво. Било је професора који су те лепо спремали за живот а он није бајка, нити филм који се заврши хепиендом. Учитељица те туче као вола у купусу ако направиш неку глупост, али нисмо изашли као тешко повређене менталне личности зато што смо физички злостављани ушколи. Сад се клинци међусобно физички злостављају. Не малтретирају их наставници и професори, него се међусобно крљају много животињскије него што су то нама радили наши наставници, прича др Жујовић о времену проведеном у Краљеву.
Период одрастања поклопио се са отварањем првих кафића у граду, Бона Фидес па свих осталих, а како су деловали на младе најбоље сведочи податак да су са растојања и до двеста метара вребали прилику да уђу. Да све што је ново не наилази на разумевање тако брзо сведоче кафићи чији концепт генерације младих тог времена нису најбоље разумеле. Разлог је вишедеценијско постојање кафана на овим просторима у којима није било необично да за истим столом седе старији суграђани са унуцима. Слично искуство дели и др Жујовић који је на таква места одлазио са дедом, а ни после много година није избледело сећање на оближњи Борјак и кафану у Грдици на раскрсници од које се, од Улице Тике Коларевића. одваја пут према Морави.
Култно место ипак је била кафана Драгослава Јевтовића Гаса на граници између Опланића и Сирче. Иако је надалеко позната као место у Сирчи кафана је географски у Опланићима, педесетак метара од моста преко потока који раздваја ова два шумадијска села. Кафана можда не би била толико позната да Гасо није правио ћевапе какви се, сведочи др Жујовић, виђају само једном у животу. О доживљају из Гасове кафане сведочи колумна др Жујовића на Порталу Нова С и сећање на последњи сусрет са власником у време кад се једва кретао.
- Седнеш са маторим и почнеш да попујеш неку жестину, а он донесе флашу вињака и седне за сто. Кад завршимо сву клопу пружи блокче и оловку и каже срачунај сам, нећу да се мучим. Могли смо и да закинемо, али он зна колико се попило, а и срамота је варати Гаса. Тај концепт сам савладао, јер сам цео живот провео у кафани као институцији. Деда је волео да излази, ја сам волео да идем са дедом и од њега рано научио ту школу, а ваљам је и данас.
У Краљеву се људи деле на оне који иду на Ибар и оне који иду на Мораву, а ми са друге стране пруге смо географски више гравитирали ка Морави. То није морало да значи ништа, јер је пресудна била дубина реке. Ибар је плитак, по мало брз и нема неке плаже као што су били предивни спрудови од најситнијег могућег песка на Купусару. Ишли смо и на базен у кругу Аутотранспорта, али је Морава била закон. Висина обале на Купусару је била два до два и по метра, одакле смо скакали и мерили дубину. С друге стране је био пешчани спруд где смо играли фудбал по блату које буде малтене до колена, а кад се поубијамо дођемо кући и спавамо као мртви, прича др Жујовић кога ништа, чак ни мого тога што није имао, није спречавало да буде добар ђак, чак бољи од другара и свих рођака од којих ниједан није завршио високу школу.
И много година касније је пред дилемом шта је утицало на то, да ли гени који су се преклопили на неки чудесан начин или нешто друго. Дилеме није било при избору факултета јер му је, каже, било свеједно шта ће да упише. И док су многи вршњаци много пре матуре били сигурни куда даље, могло би се рећи да је медицина била случајан избор осамнаестогодишњака који до тада није одлазио у болницу нити знао шта значи бити доктор. На пријемни испит изашао је са уверењем да зна довољно, а да до истека рока предвиђеног за то и не би могао да се сети онога што не зна.
Ма колико похвално деловало то што од тридесет четворо ученика из разреда само двоје није уписало факултете, поразно делује чињеница да је тридесеторо заувек отишло из Краљева. Стрепњу о погубним последицама за ову средину појачава уверење да су њихова места, и сличних који сваке године одлазе, попунили неки други мање квалитетни, уз то прилично гладни и алави.
Период студија оставља дубок траг на сваког ко је бар део живота провео у академском окружењу, а у случају др Жујовића праћен је демонстрацијама због чега је на београдским трговима, по сопственом признању, провео више времена него у читаоници. Превирање и суноврат друштва у последњој деценији двадесетог века, и агресија система према људима који желе да буду слободни, одлучујуће су утицали на опредељење да испрати актуелна дешавања са којих се некада враћао кући бесан, по који пут и са модрицама а дешавало се да и у Краљево дође са црним леђима.
Првих дана студија Београд се, из много разлога, чинио убедљиво најлепшим градом, а онда су почели ратови, све је почело да се урушава, па се све више чинило како у њему нема шта посебно да се види. Чврста одлука да не подлегне негативним утицајима окружења, и потреба за преживљавањем, одлучујуће су утицали на опредељење ка оштром заокрету а једним од начина да се одупре свим изазовима потврдили су се небројани одласци преко границе, пре свега у Бугарску по паковања нес кафе. Београд се показао примамљивим тржиштем за ову врсту робе јер су његови становници у тешко време могли да се одрекну свега сем малог чина да ујутру попију ову врсту кафе.
И поред потврде да је завршио факултет на време ни у једном тренутку није било жеље за повратком у Краљево. Настојање да дође до посла огледа се у јављању на све конкурсе све док. стицајем околности и без икаквог ургирања, није примљен у Дому здравља на Новом Београду.
Много година касније врсни пулмолог, начелник дневне болнице у Градском заводу за плућне болести и туберкулозу у Београду, сећа се времена кад је у кожној јакни и фармерицама дошао на разговор за посао и при првом сусрету са кандидатима у оделима и краватама, а актн ташнама у руци, први пут се упитао шта тражи ту. Одлучност да се не предаје унапред била је довољна да остави повољан утисак на комисију којој је остављено да, уз два сигурна кандидата, једног изабере по сопственом убеђењу. Др Жујовић признаје да га је једна од две колегинице у комисији, касније начелница службе у којој је радио, као лекара усмерила на начин размишљања и опхођења према пацијентима, и за пар месеци прилично направила човеком. Онда су је сменили, а њега почели да шиканирају као и увек кад се промени власт.
- Ово је друштво чобана, или си њихов или си против њих. Нема ничег другог, никаквог дијалога, а пошто нисам био њихов кренули су да ме малтретирају,
Није било лако, поготово што нисам хтео да будем колаборациониста и сарадник окупатора, а то ме је мало и коштало. Шест година сам радио на одређено време, а уочи 2000. хтели су да ми не продуже уговор. И док ме надређени безобразно гледа у очи ја нећу да клекнем на колена и молим. Нема шансе, копаћу кукуруз на плантажама ПКБ али нећу да молим. Одем у Хитну помоћ на разговор са заменицом директора, која је одушевљена и хоће да ме одмах прими на специјализацију за ургентну, а сутрадан зове директор и продужава уговор.
То му је била смртна пресуда. Ја не опраштам никад, а врло брзо је дошао 5. октобар и тренутак за наплату. Дан касније је поднео оставку, плаче као киша јер мора. Десет секунди сам  уживао у ситуацији, а после ми је било огавно. Не можеш да уживаш у томе. Није ти био равноправан никад. Он је био тотално инфериоран само што је.,стицајем политичких околности, имао неку власт и моћ над тобом. Онда схватиш апсурд концепта моћи, знаш како се брзо промени. Можеш много моћан да уђеш и лифт, да уђе неко за тобом и да престанеш јако брзо да будеш много моћан. У секунди се промени, а људи то не капирају баш најбоље. Мисле да је стање у коме су они тренутно вечно стање, а најпре би требало да размишљају о тренутку после. Шта ће да се деси кад изгубе тај концепт моћи у својим рукама? О томе нико од Срба не размишља, каже др Жујовић.
Стално запослење је први корак ка специјализацији, а избор пулмологије одлука која је дошла из срца. Дотадашње друштвено ангажовање подређено је послу, и каријери, све до пре скоро две године кад је пажљивије почео да посматра свет око себе и схвати да у њему има много погрешних ствари. Преломни тренутак настао је кад су, након судског процеса, петорица припадника Одреда Жандармерије из Ниша остали без посла, а уверење да је то у најмању руку неправедно повод за жељу да им пружи бар вербалну подршку. Кад је у жижу интересовања јавности доспела „Афера Крушик“ прва помисао била је од чега ће, након суспензије са посла живети узбуњивач Александар Обрадовић. Чашу стрпљења прелила је апсурдна судбина две професорке из Беле Цркве које су остале без посла „јер нису хтеле да ботују и куцкају неке слинаве коментаре“.
- Онда сам решио да направим једну акцију. Десила се корона, новинари желе да ме интервјуишу, а ја мало бесан на Кризни штаб и одлуке које су довеле да малтене завршим у болници. Био сам мало грубљи у интервјуима и питао да ли могу нешто да напишем, а онда помислио зашто не бих искористио колумну да покренем акцију и прикупим новац за ове људе. Отворио сам два рачуна, динарски и девизни, и изненадио се колико је новца скупљено. Отишао сам у Ниш, па Белу Цркву и Ваљево, и свима уплатио подједнаку суму новца.
Није ми била идеја да се неко осећа непријатно зато што му ја уплаћујем новац. Објаснио сам да то није милостиња, него одраз поштовања људи који прате њихове субине, схватају да су неправедно осуђени и желе да помогну. Маса људи нема куражи да изађе на улицу и протестује, али кроз такве акције даје допринос побољшању друштва. Поготово што ти момци доле не могу да се запосле нигде, не могу да раде ни као чувари у складиштима, јер нико не сме да их запосли плашећи се консеквенци.
Јесу ли се наши стари борили за такву државу, да изгубиш свако право на живот, на достојанство? Ако ти ово називаш демократијом онда имаш озбиљан проблем. Један од њих је завршио у психијатријској установи, у болници у Топоници, као последица тортуре, малтретирања, шиканирања. Дете и жена без икаквих примања са банком која их дави као змије и конфискује сваки динар који им легне на рачун, објашњава др Жујовић.

#
@

[ Add comment ]