• +381 11 3440985 // +381 11 45 44 931
  • pokretzasvemojeljude@gmail.com
Радно време: пон, сре, пет 9-16h / уто, чет 12-19h

Да ли знаш где су добри људи нестали?

Да ми је неко некада рекао да ћу у једном тренутку свог живота да почнем да слушам Драгана Стојнића, вероватно бих се грохотом насмејао. Признајем, у своје време је био баш фаца, мушкарац Дин Мартиновске лепоте, пријатног баритона, али некако сам га пред крај његове каријере везивао за осмомартовске концерте, старије људе и слично. Боже, колико сам био охол и глуп! Онда, једнога дана, из лимбуса YT, неком чудном одлуком алгоритма ова песма је била испред мене. Пустих је, онако, реда ради. А онда – пакао. Бујица емоција искочи из љуштуре хладног, охолог типа, сузе кренуше низ лице. Слике свих добрих људи мога детињства, мога живота, су тим сузама накапавале под. Бол и радост. Шта је сад од тог нашег света остало?

Радост сам осетио што сам их се сетио. Што су ту, у мени и даље. Што никада неће бити мртви докле год их се сећам, докле год у грудима осећам топлину када размишљам о њима. Добри људи мога живота. Моји родитељи, моје комшије, наставници. Људи из града. Продавци. Како да се не сетим баке која сама седи, са својом црно-белом мачком на ТА пећи, у својој продавници клакера? И Миће Парезановића и себе како из поподневне смене, већ по мраку, свраћамо код комшинице и густирамо своје клакерчиће? Увек сам више волео жућка. Како да се не сетим сифона соде, по које ме шаље мој деда Мирослав? Како да се не сетим мојих комшија из улице Драгише Мишовића, код којих сам више пута ручао него у рођеној кући? Да се не сетим да се нико није закључавао ноћу? Стола за стони-тенис на улици, смеха, зезања, среће. А били смо сиромашна, радничка деца. Али срећна. Како да се не сетим снажних рамена свога оца, на која се наслањам док плутамо низ Мораву? И његовог осмеха?

И како да не осетим бол када видим сада људе око себе? Ходам улицом и гледам их. Сви повијени у леђима, погурени. Са погледом ка плочнику. Са лицем на коме јасно видиш грч. Нико са осмехом. Нико не звижди. Када сте последњи пут чули некога да нешто звиждуће? Да певуши – да не спомињем? Пре некога времена на Булевару, а тачно се сећам где је то и било, застао сам на улици наког таквог посматрања. Осетио сам физичку бол. Због тог бола људи око себе. Људи у безличној гардероби, људи безличних лица. Али ту бол си могао ножем да сечеш на кришке.

И како да не помислиш шта ти је обавеза? Да вратиш осмех тим људима. Да им животе вратиш. Оснивам покрет За све моје људе и химна покрета је ова песма. Овом песмом ћемо да вратимо животе правим власницима. Не питам за цену. Пре неки дан причам власнику омиљеног локала на мом Вождовцу. Не сумњам да могу да протуре дуге цевке кроз отворен прозор у покрету. Али да стану испред мене, да ме у очи погледају – нема шансе. Атлагићи су то, рођаци. Мартиновићи. Гојковићи. Вучићи…

И зато, драги наши суграђани, добро се погледајте овога јутра у огледалу. Добро се погледајте. И јасно себе питајте да ли сте срећни. Ако нисте, питајте се зашто нисте. И због кога нисте. Како смо тако олако пустили у своје животе, своје станове, на своја радна места, ту гомилу примитиваца, олоша и башибозлука? Како смо им све препустили као да нам није важно? Као да то што им дајемо није наше, или ништа не вреди? Зашто смо били тако лаке руке?

Знам да добри људи нису нестали. Неће ме ово смеће са екрана, неће ме агресивност, некултура и неправда убедити да их нема више. Има их. Знам их лично. И волим их. Јер видим човека када их гледам. Нису нестали, повукли су се. Препустили су све примитивцима јер су гласнији и безобразнији. Један од наших првих циљева је да их поново сакупимо. Није важно колико нас има. Боље чопор од сто вукова него стадо од хиљаду оваца. И није важно да буду чланови. Важно је да постоје. И да могу да рачунају на нас.

Да рачунају да ће школска двориштанца њихове деце да буду безбедна. Без дилера и осталог шљама. Да ће друштво имати нулту толеранцију према насиљу, насилницима, криминалцима. Да неће више да буде контроверзних бизнисмена. Да ће очеви и мајке са својом децом мирно да иду на стадионе. Да навијачке групе неће више да буду експозитуре момака са брда или нарко-картела. Да ћемо затворе да напунимо као ови што пуне ковид болнице. Доста је више!!!

 

Само нултом толеранцијом на корупцију у јавним предузећима, са спречавањем криминала у њима, ни једно дете више се не би лечило СМС порукама. Са реформом здравства и строгом контролом новца и расписаних тендера имали би сваке године нову болницу. Народ би имао здравствену негу достојну људског бића. Зато Ускок, нова служба са исправним, провереним момцима, са врхунским платама. Зато упади без најаве и контрола свега. И нема телефонских позива, нема ни по бабу ни по стричевима.

Ово друштво има толико квалитетних људи, образованих, способних, добрих… Не заслужује ово. Хајде да једном за свагда да направимо модерно, грађанско друштво, јаких институција и са успостављеним прихватљивим моралним и етичким начелима. Хајде да будемо добре комшије. Да будемо земља којој желе да приђу, а не из које сви желе да побегну. Да будемо Србија каква она заслужује да буде. А ово смеће да вратимо на депонију историје. Са нултом толеранцијом опроста.

Верујем да ће опет доћи бољи дан, да деца ова поново се смеју безбрижно
да на овој земљи свуда влада мир, и да свет буде бољи, бољи
да победи љубав…

#
@